Jelena Tomašević – ime profesionalca!

Jelena Tomašević jedna je od retkih pevačica na ovim prostorima koja profesionalno shvata i obavlja svoj posao. Isto tako, jedna je od retkih čiju karijeru ja pratim od njenih početaka i nikad me nije razočarala.

Kad uđeš u novinarstvo, pogotovo ono, kako ga ja zovem, zabavno, moraš biti spreman da će te neko koga gledaš na televiziji i o kome čitaš u novinama, razočarati. Ja sam bio spreman na to. Nemojte me shvatiti pogrešno, ja zaista volim ovaj posao, uživam u njemu, razumem ga i smatram da ga obavljam profesionalno. Zato valjda i želim da se neko s kim sarađujem isto tako ponaša. Mnoge javne ličnosti su me razočarale za kratko vreme, mnoge su mi se (zvučaće pregrubo,ali)  zgadile, a opet, mnoge su me i oduševile. Osoba za koju sam jako želeo da me ne razočara je Jelena Tomašević. I nije.

Jeleninu karijeru počeo sam da pratim od one nesrećne Beovizije 2005. godine, kada je ona pesmom „Jutro“ želela da nas predstavlja na Evroviziji. To se, na moju, ali i na žalost mnogo drugih, nije desilo. Ipak, tada je ona zaista dobila publicitet kakav joj pripada i to ne prestaje do danas. Otad, njena karijera ide samo uzlaznom putanjom, čime ne mogu da se pohvale mnogi na našoj estradi, a njene pesme svi vole. Njoj nije potrebno da objavljuje albume svake godine. Štaviše, ona je sa dva albuma napravila nešto što mnogi neće sa deset.

No, dosta o tome. Da se vratim na priču. Ono što malo ljudi zna o meni je da jako volim da maštam i zamišljam svoj život kroz razne neke scenarije. Jedan od njih je bio i to da nekad sarađujem sa Jelenom. I eto, više od 10 godina mi je trebalo, ali uspeo sam u tome. Kada sam ušao u novinarstvo i počeo da radim, želja mi je bila da uradim intervju sa baš sa njom. Ali, nisam želeo da to bude bilo šta, želeo sam da to bude nešto zaista posebno. Međutim, prilika se nije nameštala. I onda je došao oktobar i Jelenin prvi, veliki solistički koncert u Sava Centru. Pre toga sam stupio u komunikaciju sa njom (zamislite velikog fana neke zvezde koji dobije njegov, u ovom slučaju njen, broj telefona, pa ruke su mi se tresle dok sam pisao prvu poruku) u želji da uradim jednu drugačiju vrstu intervjua koju smo negde baš u to vreme započeli moja koleginica i ja na portalu Svet Plus. To se nekako odgađalo (i dalje se odgađa, ali ne zameram joj) ali je nekoliko dana pred koncert organizovana press konferencija, na koju sam ja, naravno, morao da odem. Ne toliko morao, koliko želeo. Zanemariću propust koji se desio kada nam je poslat poziv gde je rečeno da konferencija počinje u 14h, a zapravo je počinjala u 13h. Ja sam, naravno, otišao malo ranije (mislio sam bar tako) i shvatio da je konferencija već održana, ali Jelena je bila još uvek tu, davala pojedinačne intervjue. Ja sam se javio momku koji je rukovodio celim skupom, koji me je pitao da li želim da uradim intervju sa njom, na šta sam ja, naravno, odmah pristao. U tom trenutku desila mi se blokada, jer nisam znao šta da je pitam, a što je već nisu pitali. Inače, uvek kad idem na te neke događaje, trudim se da za sagovornika imam pitanja koja se odnose na to zbog čega smo tu, degutantno mi je da postavljam pitanja koja apsolutno nemaju veze sa razlogom zbog kog smo se okupili. Moja prednost bila je u tome što poznajem njen opus i donekle privatan život, pa sam smislio neka pitanja za koja sam znao ili bar verovao da ih niko do tad nije pitao. Takođe, jedan sam od onih koji ne želi da polomi glavu gurajući se sa kolegama da što pre nešto pitam, već stojim po strani i sačekam da oni završe, jer red će na mene svakako doći. Tako je bilo i ovog puta. Ono što me je prvo oduševilo kod Jelene bilo je to što se setila da smo se ranije čuli i dogovarali za intervju, pa se čak i obradovala što sam došao. Druga stvar koja me je oduševila jeste to što na kratko pitanje ona neće dati kratak odgovor, već će zaista biti profesionalna (otud i naziv ovog teksta) i novinaru ispričati sve što misli da treba. A onda sam ja oduševio nju. Naime, kako sam godinama živeo i studirao u Kragujevcu, odakle je Jelena, i kako je to grad koji obožavam i u koji bih se vratio iste sekunde kad bi mi se za to pružila prava prilika, znao sam i to da je njen brat, Darko Tomašević, takođe muzičar. I znao sam, (možda više osećao) da se niko neće setiti da je pita za njega. Zašto ovo kažem- sad već znate da je Jelena održala dva koncerta u Sava Centru, s tim da je drugi bio drugačiji po tome što je na njemu imala goste, svoje kolege i prijatelje. Znajući da će njene kolege biti gosti, i znajući da ona neće otkriti imena onih koji će se sa njom naći na sceni, ja sam joj postavio sledeće pitanje „Pošto je tvoj brat Darko pevač, da li će i on pevati sa tobom na drugom koncertu?“. I to je bilo ono pravo pitanje.Tada sam oduševio nju i sebe jer sam postavio pravo pitanje, jer sam dobio potvrdan odgovor, a samim tim i ekskluzivu koju niko nema. Da se razumemo, biti ekskluzivan u ovom poslu je jako važno, ali danas je to retkost, prave ekskluzivne vesti skoro da i ne postoje. Ovo je bila prava ekskluzivna vest, što se i pokazalo samo par sati ranije, kada sam ja objavio vest i kada su svi ostali portali to preneli (neki od njih čak i ceo intervju koji sam uradio).

Zamislite moju sreću kad nekog toliko volite i čiju karijeru pratite, a onda uspete da dobijete i ekskluzivnu priču koju niko nema. I ono što je bilo profesionalno sa njene strane je to što mi je dala tu priču bez zadrške, bez pitanja da to ne objavim, bez „NEMAM KOMENTAR“. Takođe, iako je već dva sata sedela i davala intervjue, ni u jednom trenutku na njenom licu nije se videla dosada, nije se videlo nerviranje što mora da priča sa svim tim novinarima. To je osoba sa kojom uvek želite da sarađujete.

img_2229

Sledeći put smo se videli na njenom prvom koncertu. Gužva, ludilo, gomila kolega koji se guraju, utrkuju ko će dobiti od izjavu od svih tih poznatih koji su se pojavili na koncertu i ja. Stojim po strani i čekam, jer to nije bilo veče za druge, to je bilo veče za Jelenu Tomašević. Ono što tada nisam znao, a što su mi rekli, jeste da za novinare obično nema mesta da sednu i uživaju u događaju zbog kog smo tu, jer oni dođu, odrade posao pre koncerta i odu. Prvo, koji posao je odrađen pre koncerta? Šta si tu dobio, kakvu priču? Drugo, zašto bi iko propustio priliku da uživa u glasu kakav ta žena ima? Naravno da sam ostao. I onda me je njen profesionalizam ponovo oduševio. Na kraju koncerta ostao sam ja i novinari jednog portala i televizijske emisije. Oni su imali prednost, što meni nije smetalo, jer sam s druge strane ja imao prednost da je ponovo pitam nešto što nisu oni. Tad mozak radi 200 na sat, jer tako mora. Oni su otišli, a onda je na Jelenu nagrnula gomila dece, tražeći autogram i želeći da se slikaju. Sa decom je teže izboriti se nego sa gomilom novinara, verujte. Ipak, i tada, u svom tom ludilu, ona me je pozvala  da stanem pored nje, da joj postavim pitanja koja ima, i odgovarala je isto tako profesionalno i kako treba, bez obzira što je u isto vreme morala da se bavi svom tom decom. Tada sam zaista shvatio da je to osoba sa kojom ću uvek moći da imam odličnu saradnju i sa kojom me neće mrzeti ni da čekam 5 sati ako je potrebno jer znam da ću dobiti ono zbog čega sam došao.

Da, dužna mi je odgovore na onaj drugačiji intervju i ona to zna, ali i da ih nikad ne dobijem, neće mi biti žao. Ne želim da budem shvaćen pogrešno i da vi koji čitate ovo (da, vas dvoje) mislite da su ostale javne ličnosti teške za saradnju i da je ovo napad na njih, u neku ruku. Ne, bilo je i drugih koji su bili odlični i super, ali kada te neko kog zaista ceniš i poštuješ, oduševi… pa od toga zaista nema bolje.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s